Precenjenost i potcenjenost sposobnosti dece s invaliditetom

Mnogo mi je žao one dece sa invaliditetom koja zbog roditeljskog uticaja imaju nerealnu sliku o sebi. Jedni misle da su previše vredni, drugi pak da su bezvredni. Kao primer uzeću slepu i slabovidu decu, zato što njih jako dobro poznajem a i sama pripadam tom miljeu. Postoje previše umišljena deca, to su ona deca koja misle da imaju preterano izražene talente za određene umetnosti npr. pevanje, sviranje… Takvoj deci većina ljudi neće reći da ne umeju da pevaju i da nisu stopostotni sluhisti. Ljudima ih je žao, pogotovo onda kad se vidi žar u njima i sve ono što oni o sebi misle. Dok babe, tetke i roditelji decu guraju, uporno verujući da će deca zato što ne vide dobiti određenu boju glasa ona rastu u svojim očima. Misle da im je sluh preoštar… Misle da umeju, tako su ih učili. Misle da su muzikalni rođeni i da im ne treba nikakva škola. U današnjem vremenu digitalizacije, asistivnih tehnologija i dostupnosti sopstvenoj promociji takva deca kače svoje pevanje na društvene mreže. Opet ljudi ćute, ne lajkuju ili lajkuju zato što su rođaci, komšije, prijatelji…
Sećam se kad sam htela da lupim dislike jednom dečku ali me je majka sprečila rekavši: “Nemoj, pusti ga, tako su ga učili” ta rečenica mi je doslovno šamar lupila. Danas ljudi stvarno misle da je slepoj i slabovidoj deci većinom mesto u muzici. Mene je jedan čovek svojevremeno pitao: “Šta ćeš ti da radiš kad ne znaš da pevaš k’o Saša Matić”? Tu su i gitaristi, bubnjari, harmonikaši… Samouki muzičari koji sluha nemaju, ali ne vide, pa misle da umeju da sviraju i da im je to prosto dato rođenjem, ali nije svako Feliciano, niti mu je svako blizu. Situacija je i ovde ista…
Imamo i decu koja bi da budu pisci, zato što je Homer pisao, pa kad je mogao on mogu i oni. Pisanje im je ravno sastavu za četvrti razred osnovne škole, ali ipak neki uspeju da izdaju knjigu. Ljudima je zanimljivo da čitaju o životima osoba sa invaliditetom. Jedni knjige čitaju s radoznalošću, a drugi teše sebe time što nisu i oni takvi, a mogli su biti. Izdavači već znaju da se to lepo prodaje i baš ih briga za sve ostalo. Znam jednu devojku, njena majka je moderna književnica, pa i ona misli da ima talenat za pisanje, ali ona misli da ima veći, zato što ne vidi, pa je samim tim osećajnija. Situacija je ista kao i sa samozvanim pevačima – ljudi ćute, lajkuju ili ne lajkuju.
Što se tiče slepih i slabovidih koji misle da su prelepi mora se uzeti u obzir njihovo trenutno stanje vida kao i period života u kojem su ostali bez njega potpuno ili ga delimično izgubili. Tu je bitan svaki procenat, ugao, položaj svetlosti, ali bitniji su opet ti roditelji i ta okolina. U sedmom razredu sam jako lepo videla, procentualno nekih dvadesetak, a realno sam mogla čitati velike novinske naslove. Mogla sam jasno da prepoznam boje, veličine i stanje odeće. Jednom prilikom sam obukla neku duksericu i krenula u grad. Drugarica mi je rekla: “Što nosiš to majke ti? Odvratno ti stoji na te pantalone”. Tu nema mesta za ljutnju, naprotiv, zahvalna sam joj! Tad mi je bilo malo krivo, kao što bi svima bilo, ali mogla je da ćuti i da me pusti. Šta nju briga da li ću da se izblamiram? Pre nego što objavim neki video zapis ili fotografiju na internetu uvek pitam nekoga kako izgledam. U većini slučajeva izgled na fotkama mi ocenjuje majka zato što se potrefi da bude u blizini. Otvoreno mi kaže: “Ispala si ružno, nos ti je crven, oči zabačene gore” i tako dalje… Kad se slikam obično me namontiraju govoreći: “Digni glavu, okreni se levo, spusti glavu” jedna drugarica mi redovno kaže i: “Aj otvori te oči, al smiri ih”. Ne ljutim se, nemam razloga. Smatram da je bolje da mi kažu nego da mi se smeju ljudi ili da me sažaljevaju.
Teško je imati realnu sliku svog izgleda ako nikada nisi video, tj ako se sebe ne sećaš od ranije. Teško je imati realnu sliku čak i kad se sećaš ako su godine prošle. Okolina je tad presudna, oni su tu da te lažu da si mršav ili da ti otvoreno kažu da si debeo. Pre par meseci sam pila kafu sa drugaricom iz ulice i dok smo ćaskale o njenom fakultetu stigao mi je zahtev za prijateljstvo na Facebook od nekog tipa. Iz čiste šale rekla sam: “Ajde vidi kakav je ovaj macan, evo ti telefon pa ako ti se svidi da te udam”. Tridesetak sekundi je ćutala, a i ja sam. Nisam imala pojma ko je čovek, niti zašto ona ćuti, pa sam čekala da progovori. Samo je rekla: “Ovom liku nešto fali u glavi”. Kasnije mi je objasnila da su mu zubi blistavo crni, drugim rečima da se kezi na slikama, a nema šta da pokaže. Nemam ni ja, nisu mi zubi kvarni, ali su krivi. Meni su to ljudi iz moje okoline rekli…
Tu su i “vidovnjaci”, to su ona deca koja žive u iluziji da su vidovita ili su ih nagovorili stariji da lažu. Često roditelji pokušavaju da sakriju detetov nedostatak pričama da imaju neki drugi dar, nešto što im dolazi pravo s neba i što većina druge dece nema. Da, pravo s neba! Meni je jedan slabovidi dečko rekao: “Ja ne vidim, al’ imam dar sa neba.” Takođe, neki roditelji svoju decu toliko istraumiraju čajevima, odlascima kod popova, vračara… Deca jednostavno počnu da veruju u sve to. Žive s lažnom pretstavom o sebi i svetu… Postoje, nažalost i oni roditelji koji žele da izvuku korist iz svog deteta, pa ih teraju da lažu. O ovome neću više pisati, nemam sad snage za to.
Tokom odrastanja dete bude puno sebe, pogotovo u adolescentnom periodu. Tad se kitiš samim sobom… Šta god da ti kažu ljudi kasnije i koliko god da neki žele da te urazume ti ostaješ pri svom. Ti si jednostavno uvek bio precenjen, tako su te učili, tako si zapamtio. Neki shvate da ipak nisu toliko vredni pažnje, ni pomena koliko su mislili, pa se promene, a neki nažalost ostaju isti.
Sad dolazimo do one dece koju niko nije cenio. Dok je kod prvih precenjenost opasan problem kod drugih je potcenjenost. Postoje roditelji koji svojoj deci invaliditet nabijaju na nos. Oni misle da dete ne treba da ide u redovnu školu, nekad su u pravu nekad nisu. Misle da dete ne treba da izlazi, stide ga se. Smatraju da dete ne treba da ima seksualne odnose, ali to ne bi priznali otvoreno. Tvrde da dete nije doraslo nikakvoj raspravi i ne cene njegovo mišljenje ni malo. Oni misle da njihovo dete samo zato što je slepo ne može da se brine o sebi. Neki roditelji ne vaspitavaju svoje dete i dozvoljavaju mu da radi šta mu je volja, zato što ne vidi. Neki ljudi tako otvoreno, odvratno sažaljevaju sopstvene plodove.
U želji da zaštite svoje dete neki roditelji prave fatalne greške, ali to se vidi tek kasnije. Svojoj deci govore da ne moraju da studiraju. Ne veruju u njihove talente čak ni onda kada su oni očigledni. Misle da njihova deca neće moći da se ostvare ni kao poslovni ljudi, ni kao roditelji. Od malih nogu ih uče da ne moraju apsolutno ništa da rade i stalno trčkaraju oko njih. Odvoze ih i dovoze, al ne očekuju da oni nauče da sami odu i dođu. Kupuju im sve i ne očekuju čak ni da oni zauzvrat poprave ocene. Ne pomažu im da se prilagode, ne razmišljaju o njihovoj budućnosti kao o budućnosti samostalne osobe. Misle da im pomažu, dok im zapravo samo odmažu i uništavaju u njima svu onu dečiju radoznalost koja je bez obzira na okolnosti svakom detetu glavna svetla tačka odrastanja.
Kad dete odraste i nastavi da ne radi ništa korisno roditelji počinju da se bune. Mnogi to rade i ne vide gde su pogrešili. Nabijaju deci na nos to što su im sve dali, što su ih od svega štitili. Ne vide da su baš tu pogrešili… Takva deca kad odrastu budu nesigurna, nastave da omalovažavaju sebe, zato što su ih omalovažavali najbliži tokom odrastanja. Ne cene svoj rad, čak ni onda kad su se svim silama potrudili da ga lepo odrade. Ne cene sebe kao osobu, kao jedinku sposobnu da živi i napreduje. Ne vide sebe nigde, ni sa kim, ništa im ne odgovara. Navikli su da drugi rade umesto njih, pa se neki čak ni kasnije ne trude.
Kada sam prvi put čula za Blindizme smejala sam se ali kada mi je drugarica koja ih je pomenula objasnila o čemu se zapravo radi shvatila sam da nije bila šala u pitanju. Blindizme u detinjstvu dobijaju ona deca koja su previše izolovana od okoline. Deca koja nisu dovoljno fizički aktivna zbog svoje slepoće ili slabovidosti ne smeju sama da upoznaju prostor oko sebe. Imaju previše energije, željni su znanja, istraživanja, a niko im ne pomaže da se aktiviraju. Blindizmi su najčešće klaćenje tokom sedenja ili trljanje očnih jabučica. Kod slabovide dece blindizme može pretstavljati i pomeranje ruku ispred nosa. Spominjem blindizme baš u ovom delu teksta zato što smatram da ih imaju i neki odrasli ljudi. Nisu dovoljno fizički aktivni, nisu ni imali priliku da budu ili jesu, ali im se nije posvećivalo dovoljno pažnje tokom detinjstva. Mozak je hteo da sazna, slao je signale, nagonio je telo da se pokreće, ali osoba nije smela sama da zadovolji svoje potrebe.
Prve ljubavi se obično stiču u srednjoj školi. Većina slepe i slabovide dece ide u škole za decu oštećenog vida. Te škole imaju svoje internate, tako da su deca mnogo bliža jedna drugima nego u redovnim školama. Kad to dete stigne do srednje škole sasvim je prirodno i normalno da se zaljubi. Počinje svoje komplekse koje nosi od kuće da nabija na nos svojoj ljubavi. To su obično one priče: “Kako ćemo mi kad ne vidimo”?
Sećam se kad sam ćaletu pre godinu dana rekla da sam u vezi sa jednim dečkom koji je slep. Rekla sam odprilike ovo: “Ej, ćale, idem da se vidim sa dečkom. Mi smo u vezi par meseci, on je slep ali i on i ja jako dobro poznajemo taj deo grada”. Ćale je gledao neki dnevnik, išao je prilog o crnoj hronici, pa mi je pod uticajem toga rekao: “Gde ćeš bre? Šta ćete vas dvoje da radite ako vas neko bude napao? Čuješ ti ovo što pričaju”? Samo sam mu rekla da me pusti i izašla napolje rešena da odem i uživam. Nisam nikada nikome dozvoljavala da me omalovažava. Smatram da sam dovoljno naučila da mogu sama svoje odluke da donosim. Sama ću i biti kriva ako mi se nešto dogodi. Ovo što je moj otac rekao nije bilo provokativno, niti zlonamerno i baš tu nastaje problem.
Ti kao mladi čovek moraš da se pokreneš ili da malo usporiš, sve zavisi u kojoj si grupi. Vi kao roditelji takođe morate ili da se pokrenete ili da usporite. Kada sam pisala o tome kako roditelji loše utiču na decu koja nemaju nikakav fizički nedostatak rekla sam: “Decu treba usmeravati, ne useravati” – to važi i za vas.
Ovaj tekst ne opisuje sve osobe sa invaliditetom, ni sve roditelje. Postoje među slepima mnogi mladi ljudi koji su pripadali jednoj od ovih grupa, pa su ipak uspeli da pronađu svoju sredinu i da ostvare bolje odnose sa sobom samim. Postoje i oni roditelji koji su svoju decu vaspitavali realno s puno pažnje, razumevanja i rada. Jedna majka mi je rekla: “Ja sam ga pustila i posmatrala, ako padne ja ga gledam, da vidim da l’ može sam, ako ne može pomognem mu. Kad leti previsoko ja ga spustim”. Ovakvim ljudima kapa dole i naklon do poda.
Ne želim ni da kažem da su moji roditelji savršeni, to nikako. Imali smo mi teških uspona i još težih padova… Niti sam ja savršena, niti su oni… Trudim se da sve ono što ukapiram da nije dobro kod mene pretvorim u nešto što jeste. Slušam savete, poštujem ih. Menjam se svakog dana i menjaću se još!
Ne želim da vas uvredim, niti da vas omalovažavam. Ovim tekstom želim samo da vas nateram da stavite prst na čelo i da razmislite…

* Tekst je izvorno objavljen 10. lipnja 2016. na Šta mi dune, autorskom blogu Milice Janković